Dževad Karahasan: Razumeti, a ne osuđivati
12. maj 2020.
DW: Gospodine Karahasan, rođeni ste u muslimanskoj porodici u Bosni, i decenijama ste literarni graditelj mostova između Istoka i Zapada, islama i hrišćanstva. Za svoje književno stvaralaštvo i doprinos razumevanju kultura i vera dobili ste Geteovu nagradu grada Frankfurta, čiji su nosioci i pisci poput Tomasa Mana ili Hermana Hesea. Šta za Vas znači ova nagrada?
Dževad Karahasan: Nagrada mi mnogo znači, iz više razloga. Kao prvo, smeti primiti nagradu, koja nosi Geteovo ime, je nešto posebno. On je jedan od autora kojima se stalno vraćam i kojim se stalno bavim. Gete je za mene veliki uzor, nešto poput opsesije. On je verovatno bio prvi, ako ne i najznačajniji evropski pisac, koji se trudio da dođe do dijaloga između Istoka i Zapada, islama i hrišćanstva. Ako ja smem da budem nazvan graditeljem mostova između kultura, onda samo kao neko ko dolazi nakon Getea.
Nemački jezik mnogo toga može da zahvali Geteu. Kakav je Vaš odnos prema tom jeziku?
Nemački jezik sam zavoleo kroz literaturu. Mnogi su pisci, pored Getea, koji mi mnogo znače, pisali na nemačkom jeziku: Hofman, Klajst, Hauptman, Rilke, Bihner. O Bihneru u Sarajevu bih mogao da vam ispričam niz anegdota. Neposredno nakon opsade preveo sam sva tri Bihnerova komada, koja su potom inscenirana na sceni Narodnog pozorišta. U Sarajevu je Bihner tada po aktuelnosti, rekao bih, bio na nivou jednog dnevnog lista. Bilo je jako zanimljivo posmatrati kako ljudi reaguju na predstave. Svi su imali osećaj da je Bihner svoje pozorišne komade pisao baš za Sarajevo, kao po porudžbini. To što su oni napisani pre 170 godina, bila je samo jedna tehnička sitnica.
Kako su ljudi reagovali na predstave?
Svaki drugi Sarajlija je tada bio Vojcek. U komadu „Leonse i Lena“ Valerio kaže Leonseu: „Ah, prinče, mi smo sedam sati na putu i prošli smo gotovo 12 država“. Publika se smejala i istovremeno očajavala, prepoznajući svoju realnost: rascepkanost u državice, situaciju u kojoj svaki idiot koji poseduje dva mitraljeza može da se proglašava državnikom, pad svih vrednosti u društvu...
Rekli da imate osećaj da vas u Nemačkoj mnogo bolje razumeju nego u vašoj domovini Bosni i na Balkanu uopšte. Zašto je to tako?
Najpre to moram da zahvalim mojoj izvrsnoj prevoditeljki Katarini Volf-Grishaber. Ona je tako dobro prevodila moje tekstove da imate utisak da su oni promišljani i sanjani na nemačkom jeziku. To je jedan razlog. Drugi je što je nemačko društvo više kulturno nego ideološko. Nemci se trude da razmišljaju kompleksno. Ne isključivo „ili-ili“ već „i ovako – i onako“. Oni se trude da razumeju tu složenost i kompleksnost fenomena, i tako i ja razmišljam. U društvima koja su doživela raspad, postoji sklonost za pojednostavljenjem, simplificiranjem stvari. Ja to sebi ne mogu da dozvolim.
U Nemačkoj ste nagrađeni za vaš dugogodišnji literarni rad na prevazilaženju granica, kako kulturnih tako i političkih. Na Balkanu su vas nacionalisti zbog knjige „Noćno vijeće“ koja govori o odnosu između počinioca i žrtve, i čija se radnja dešava u Foči, nazvali „mrziteljem Srba“. Kako objašnjavate taj antagonizam?
Nemačka je zrelo društvo. Društvo, koje se temeljno konfrontiralo sa svojom prošlošću i koje pokušava da misli više etički. Etički način promišljanja agira, postupa, misli, razmišlja na jedan drugi način, mnogo manje ideološki i mnogo više etički. Ideološko razmišljanje je takoreći aritmetično, isključivo.
Etički misliti znači truditi se da iskažete svu složenost i kompleksnost stvari, i ne svoditi sve na pojam puke pripadnosti. Etičko razmišljanje ne poznaje binarne suprotnosti u kojima ono je što je moje, automatski dobro, lepo, istinito, a ono što nije moje je zlo, mračno, nepodnošljivo. Etički misliti znači tragati za istinom. To smo naučili od Grka. Zamislite pisca koji o svom neprijatelju kaže sve najlepše, kao što je to činio Homer kada je govorio o Hektoru u Ilijasu. To je za mene primer etičkog razmišljanja. Vreme je da ponovo otkrijemo etiku i da pokušamo etički da mislimo našu istoriju i naše sudbine. Ja sam se usudio da prekinem te linije razdvajanja u ideološkom obliku i da se bavim ljudskim sudbinama bez ikakve pripadnosti. To je Ina Hartvik u mojoj literaturi prepoznala kao „sveprisutno drugačije i strano u sopstvenom biću“.
Nemački pisac Ingo Šulce je rekao da vaša knjiga „Noćno vijeće“ nije roman već „patnja“ i neka vrsta „preteranog zahteva“. Zašto?
Zato što se u romanu govori o strašnim stvarima. To je roman o očajanju, ali se završava snažnom ljubavnom scenom. Novinarka Barbara sa svojim mužem Simonom, koji nestaje u podzemnom svetu Foče, doživljava ispunjenje svoje ljubavi. Radi se o tome da je u visoko ideologiziranim, šovinističkim društvima jedino važna apsolutna, potpuna i bezgranična pripadnost (etničkoj grupi, naciji, prim.aut). A moj svet je svet slobodnog čoveka, pojedinca. I to je za mene etički svet.
Zašto se suočavanje sa istinom i zločinima na Balkanu u poređenju sa Nemačkom čini tako teškim i nemogućim?
Mislim da tu postoji nekoliko tehničkih i nekoliko istorijskih razloga. Čisto tehnički gledano, nakon Drugog svetskog rata tačno se znalo ko je pobedio, a ko je poražen. Pobednici ne samo što su mogli dobro da artikulišu svoje vrednosti, već su i u praksi mogli da pokažu da takve vrednosti ljudski život čine boljim. Njima je uspelo da pobeđene ubede da prihvate te vrednosti. Pobednicima je uspelo i da pomognu pobeđenima da sačuvaju svoje dostojanstvo. U Bosni se ništa od toga nije desilo. Rat je samo zaustavljen. Sve tri strane u sukobu proglašene su istovremeno i pobednicima i poraženima. Svi rezultati rata su priznati, a od BiH je napravljen birokratski monstrum. BiH je verovatno jedina zemlja na svetu koja nema svoje građane. U Dejtonskom ustavu se građani ne spominju, a u Bosni žive puke etničke grupe: Srbi, Hrvati, Bošnjaci i ostali. Pri tome ovi „ostali“ nemaju ljudskih prava.
Poput Jevreja, Roma...
Poput Jevreja, Roma, Jugoslovena, Bosanaca, itd. Pre 11 godina je Evropski sud za ljudska prava priznao Jevrejima i Romima pravo da budu birani na najviše funkcije u BiH. Ali do danas ta (Sejdić-Finci, prim.aut.) presuda nije sprovedena. To su istorijski razlozi zbog kojih u BiH ne napreduje proces suočavanja sa prošlošću i istinom.
Kada ste na primeru Radovana Karadžića opisivali spremnost čoveka na zlo i pri tom zatražili da se on ne posmatra kao monstrum, već kao čovek, naišli ste na kritiku, pre svega u Bosni. Mnogima u Sarajevu je bilo previše da „ratnog zločinca posmatraju kao čoveka“. Slična diskusija postojala je i u Nemačkoj nakon Drugog svetskog rata, čija je najpoznatija predstavnica bila Hana Arent, pre svega u kontekstu sudskog procesa Adolfu Ajhmanu. Da li Vi sebe vidite kao nekoga ko nastavlja tradiciju Hane Arent?
Svakako. Hana Arent se trudila da razmišlja etički, a ne ideološki. I da razume, a ne da osuđuje. Kada jednog zločinca stilizujete u monstruma, vi ste ga abolirali. Nikom ne pada na pamet da jednog lava izvede pred sud, jer je u njegovoj prirodi da ubija. Samo čoveka izvodimo pred sud kada ubija. Zašto? Zato što čovek treba i mora da postupa etički, a ne animalno. I zato što je čovek, ima dužnost i odgovornost da postupa moralno.
Karadžić je na žalost moj brat-čovek. Moram da se potrudim da ga, koliko je to uopšte moguće, razumem, a ne da ga osuđujem, jer on govori i nešto o meni. Ali, samo ga proglasiti monstrumom i tvrditi da to o meni ništa ne kaže? Ne, to je previše pojednostavljeno i suviše komotno.
Šta mislite, kada će na Balkanu ljudi moći da razumeju vaš način razmišljanja?
Mogu samo da se nadam da će deca i mladi ljudi, moji studenti, jednoga dana, ako ne ovako, a onda barem slično da razmišljaju. Ne smemo da zaboravimo dve stvari. Bitna i odlučujuća razlika između varvarskog i civilizovanog društva jeste da se u varvarskom vlada uz pomoć straha, dok u civilizovanom društvu ne vlada strah, već zakoni. Drugo:, varvarska društva funkcionišu kao masa u kojoj je osećaj pripadnosti i čežnja za totalnim poistovećivanjem sa masom izrazito snažna. Civilizovano društvo sastoji se od pojedinaca, slobodnih ljudi koji svoju pripadnost artikulišu, misle, propituju. Trenutno nisu veliki izgledi da bi na Balkanu moglo da dođe do stvaranja takvog jednog društva koje razmišlja kritički, ali mogu i želim da se nadam da će ga moji studenti jednog dana doživeti.