Provokativna inicijativa američkog predsednika Donalda Trampa o priznavanju Jerusalima kao glavnog grada države Izrael, za Evropsku uniju je loša stvar. To samo unosi nemir, pobunu i zaoštravanje frontova, jedinstveni su u oceni ministri spoljnih poslova 28 zemalja-članica. I to svi. Jedinstvo oko toga da samo „rešenje koje predviđa dve države“, Izrael i Palestinu, donosi napredak, bilo je „impresivno“, pohvalila se komesarka EU za spoljnu politiku Federika Mogerini.
Pročitajte još: SAD i dalje imaju štap i šargarepu
Jedinstveni u zastoju
Ta odlučnost nije preterano impresionirala gosta iz Izraela. Benjamin Netanjahu je Evropsku uniju odavno otpisao, zato što je, prema njegovom mišljenju, previše prijateljski nastrojena prema Palestincima. On nade polaže u SAD i svog novog najboljeg prijatelja – Trampa. Palestinci rade upravo suprotno. Oni proklinju SAD i radije bi da vide EU u aktivnijoj, posredničkoj ulozi. Kako bi to sve zajedno trebalo da funkcioniše?
Evropska unija – to je jasno i glasno stavila do znanja komesarka Mogerini – nema sopstvenu bliskoistočnu politiku. Nekakve posebne EU-inicijative izričito su – isključene. Uvek se čeka na mudrosti iz Vašingtona. Ali na njih očigledno može još dugo da se čeka. Ni predsednik Obama nije uspeo da dovede sve strane za isti sto. A ako bi to uspeo nepredvidljivi Tramp, to bi bilo političko čudo.
Evropska unija se predstavlja manjom nego što jeste, uprkos njenoj velikoj ulozi u konfliktu. Unija finansira dobar deo palestinskog budžeta i održava život u Pojasu Gaze i Zapadnom Jordanu – i to sa izričitom podrškom Izraela, jer bi inače te zadatke trebalo da preuzme okupaciona sila.
Pročitajte još: Dolivanje ulja na vatru
Političari EU često su insistirali na tome da Unija postane aktivnija. Do sada je sve ostajalo na tvrdoglavom pridržavanju maksime o „rešenju po načelu dveju država“ ili pravilu „zemlja za mir“, koju su Izraelci i Palestinci razvili devedesetih godina. Otada se mnogo toga pokušalo, ali se malo toga dogodilo. Jednostavno nije funkcionisalo. Razlog za to je i negativan stav međusobno posvađanih Palestinaca, ali i negativan stav Netanjahuove vlade.
I šta sad?
Sada bi bilo vreme da EU razvije realne alternative kako bi se zastoj premostio. Za to su potrebni i vreme i dobre ideje. Možda bi francuski predsednik Emanuel Makron mogao da krene tim trećim putem, nakon što Uniju napuste tvrdoglavi Britanci, a u Berlinu uspe u to da uveri do sada uglavnom pasivnu kancelarku.
To bi sigurno bilo bolje nego čekati na bajkovite predloge iz Trampove kuće, misli se i na njegovog zeta Džareda Kušnera. EU bi trebalo da deluje, a ne samo da kritikuje nesposobnost i nespremnost drugih učesnika u tom konfliktu. U tom kontekstu, bezosećajna i zbunjujuća odluka američkog predsednika o Jerusalimu, ima bar i nešto pozitivno: ponovo se priča o bliskoistočnom konfliktu, pa i u Evropi.