Granice tolerancije

Na koricama nemačkog izdanja najnovijeg romana Salmana Rušdija prikazan je stilizovani mali čovek kojeg pogađa grom. Nije teško zaključiti da se radi o samom autoru koji je već 26 godina na udaru fanatičnih muslimana. I sebe vidi kao ranjivo biće.

Koliko je Rušdi ranjiv, bilo je vidljivo i ove sedmice u Frankfurtu. Neuobičajene mere bezbednosti koje su popratile njegovo kratko gostovanje na otvaranju ovogodišnjeg Frankfurtskog sajma knjiga, uvređeno otkazivanje dolaska delegacije Irana. U Teheranu, gde je 1989. i izrečena „fatva“, ime Rušdi je još uvek čista provokacija. Književnik, koji je čitavu deceniju pod pseudonimom i u tajnosti živeo pod budnim okom policije, zna što to znači biti nemoćan. „Više nije dovovoljno zaštititi same knjige. Nama je potrebna i lična zaštita.“

Moralna podrška progonjenima

Dati Rušdiju početnu reč na ovogodišnjem Frankfurtskom sajmu knjiga je bila dobra odluka. Gde ako ne na najvećem sajmu knjiga na svetu bi trebalo odaslati jasne signale i rastućoj vojsci ugroženih, zabranjivanih i proganjanih književnika dati, ako ništa drugo, a ono barem moralnu podršku. „Naš poziv sve više podseća na vojni pohod“, rekao je Rušdi. Jer despoti ne trpe da se njihove istine dovode u pitanje, usmeravaju svoju mržnju na autore i pesnike, proklinju „zapadni individualizam“ kao nešto strano drugim kulturama.

Mi ne govorimo ovde samo o Aziji ili arapskom svetu. I poslednji diktator u Evropi, Aleksandar Lukašenko, gospodar Belorusije, se redovno ruga demokratiji i njenim vrednostima. Rušdi mora ponovo da upozorava na to da sloboda pisane reči nije vrednost vezana za jednu kulturu ili veru, nego je univerzalno dobro, kao i pripovedanje, svojstveno svim narodima sveta.

S punim pravom, autor „Satanskih stihova“ se ljuti zbog činjenice što je i na Zapadu počeo da se topi konsenzus oko slobode izražavanja mišljenja. U to se može ubrojati i rasprava u SAD oko „trigger words“, dakle pojmova koji čitaoce upozoravaju na sporne sadržaje u nekom delu. Ili odbijanje jedne grupe studenata na jednom američkom elitnom univerzitetu da pročitaju jedan strip u kojem se tematizuje lezbejska ljubav, uz objašnjenje da to vređa njihova verska osećanja.

Opasnost simpatiziranja fanatika

Čudna je i strategija jednog dela levo-intelektualnog spektra koji kritiku na račun islama pokušava da diskredituje kao „islamofobiju“. Tačno ovim argumentom se 200 članova PEN-a ove godine ogradilo od dodeljivanja jedne nagrade za ljudska prava pariškom satiričnom časopisu „Čarli Ebdo“. Među potpisnicima su i velika literarna imena poput Mihaela Ondatjea ili Tedžu Koula. Ko kao književnik postupa na taj način, upozorava Rušdi, izdaje sve one koji se za svoju slobodu bore, trpe ili, kao u slučaju Čarli Ebdoa, bivaju ubijeni. I automatski se stavlja na stranu simpatizera fanatika.

Potreban nam je bistri duh jednog Salmana Rušdija, kako bi prepoznali granice tolerancije. „It falls to us to hold the line“, upozorio je Rušdi u Frankfurtu. Jer, ko drugi mora da brani slobodu - ako ne mi.