Iza nas je strašna godina

Godina 2015. beše teskobna. Godina kriza, ratova i katastrofa. Godina raspada starog poretka, godina demonstracije moći, monstruoznih terorističkih napada u Parizu, Bejrutu i Bamaku, godina velikih seoba i društvenih prevrata. Da li je to i prelomna godina, godina smene epoha? Istorijski rez?

Američki istoričar Frensis Fukojama tvrdio je 1989. da smo došli do „kraja istorije“. Bio je siguran da će, nakon implozije komunističkih država, svugde u svetu trijumfovati liberalne demokratije zapadnog tipa. Četvrt veka posle toga, možemo konstatovati da je njegova procena bila pogrešna. Desilo se suprotno. Svetom vlada veliki politički nered. Svet se potresa, a epicentar je na Bliskom istoku.

Uspon „Islamske države“

Naizgled neosporna istina jeste teza da neće biti bliskoistočnog mira bez rešenja palestinskog problema. Zaista, taj konflikt oko budućnosti Palestinaca moraće da bude rešen, ali on je u godini koja je iza nas bio potisnut drugim regionalnim žarištem. Brz uspon takozvane „Islamske države“, beskrajna brutalnost njenih pobornika, njihova volja da preuzmu vlast u Siriji i Iraku i da ustanove kalifat po tradiciji ranog islama, zasenili su palestinsko pitanje. Sto godina posle uspostavljanja bliskoistočnog poretka nakon Prvog svetskog rata, taj poredak iščezava pred našim očima. Kurdi ponovo sanjaju o svojoj državi, a Sirijci i Iračani moraju da se plaše za sudbinu svojih država – one se mogu raspasti ili biti promenjene do neprepoznavanja.

Sa Bliskog istoka svetom se širi terorizam. Krizne linije spajaju Afriku i Aziju. Od Bangladeša do Malija, islamizam potresa mnoge zemlje, bez obzira na to da li se zove Al kaida, Boko haram, Al Nusra ili Al šabab. Eksplozivni talasi terorizma zapljusnuli su i evropski kontinent. Pariz je bio dva puta pogođen – time je Evropa izgubila osećanje da je bezbedna.

Uprkos svim izbeglicama koje primaju pre svega Nemačka, Švedska i Austrija, evropski kontinent počinje da istura bodlje kao jež, zatvara granice i svađa se zbog izbeglica. Uspon desničarskih populista ne može da se previdi i to frustrira. Još nema odgovarajućeg odgovora društva i politike.

Istovremeno, Evropa je morala da doživi rat na svom pragu, u Ukrajini. Zahvaljujući francusko-nemačkoj diplomatskoj inicijativi, konflikt je zamrznut. Ali ne i više od toga. Postala je vidljiva i spoljnopolitička slabost Evropljana. Malo postižu, nemaju samopouzdanja i retko će se odvažiti na potrebne korake. Posle izjave Angele Merkel „uspećemo“ u rešavanju izbegličke krize, na nivou Evropske unije nije usledio uzvik „yes we can“. Umesto toga – sumnja i bojažljivost. To je premalo za aktera koji želi da učestvuje u kreiranju svetske politike.

Povratak Rusije na svetsku političku scenu

Godina je potvrdila još dva saznanja: Rusija je, uprkos svim sankcijama, opet na svetskoj političkoj sceni. Putin je svojom politikom moći rehabilitovao zemlju. A Obamine Sjedinjene Američke Države se povlače, jer je u jeku predizborna kampanja. Ali i Obama, kojem je ostalo još godinu dana predsedničke vlasti, ima hladnu, racionalnu računicu po kojoj Amerika ne može i pre svega neće da rešava sve probleme sveta.

Godina koja je za nama nije označila kraj epohe. Međutim, postalo je vidljivo da se krize međusobno globalno prepliću i da je sve teže pronaći za njih globalna rešenja. Posledica je da politika postaje sve više nacionalna i da su Ujedinjene nacije postale samo pozornica. Za nastupe, ali ne i za rešenja. Stoga je ova godina bila teskobna, teška, strašna, ali i zato jer skoro da nije ostavila mesta za nadu da će godina koja sledi biti bolja.