Jad i beda na jugu

U Italiji se stalno raspravlja o tome zašto jug zemlje stagnira. Pre nekoliko dana raspravu je dodatno rasplamsao izveštaj instituta „Svimez“, organizacije koja se bavi poticanjem razvoja Mecođorna (Mezzogiorno), kako Italijani zovu jug zemlje. U njemu se konkretno obrađuje stanje u italijanskoj provinciji između Napulja i Palerma.

„Italijanska Grčka“

Brojke iz izveštaja su otrežnjujuće. U periodu između 2000. i 2013. Privreda juga Italije je porasla je za samo 13 odsto. Italijanski mediji su odmah zlobno povukli paralele s Grčkom. U toj zemlji, koja je u Italiji pojam bezuspešnog upravljanja privredom, ekonomski rast u istom periodu iznosio je 24 procenta – dakle skoro dvostruko više nego na italijanskom jugu. Jedan list je Mecođorno čak nazvo „italijanskom Grčkom“. Još više deprimira poređenje sa evropskim prosekom. Privrede država-članica Evropske unije su u istom periodu porasle za 54 odsto.

Takav slab ekonomski rast ugrožava jug Italije. Tamo stopa nezaposlenosti iznosi više od 20 odsto, a među osobama mlađima od 24 godine čak 56 procenata. Te brojke, komentarišu u institutu „Svimez“, kod mladih stvaraju uverenje da se školovanje ne isplati. „Tako nastaje začarani krug sastavljen od sve slabijeg ljudskog kapitala, spremnosti na iseljavanje, dugotrajne nezaposlenosti i na kraju zaključka da se uopšte ne ide na fakultet.“

Jug odumire

Novinari Đan Antonio Stela i Serđo Rico napisali su knjigu o besperspektivnosti juga, koja je u Italiji postala bestseler. Knjiga pod naslovom „Kada jug umire“ govori o raširenoj obeshrabrenosti i apatiji. U njoj se zaključuje da je nekadašnji kreativni region koji je svetu dao značajne umetnike, pisce i naučnike, izgubio svu svoju energiju. Prema autorima, moto na jugu Italije glasi: „Spasavaj se ko može“. A to konkretno znači: „Beži sa fakulteta, veži iz bolnica, beži iz istraživačkih laboratorija, iz preduzeća i uopšte beži iz gradova na jugu.“

Za stagnaciju juga postoje brojna objašnjenja. Jedno od njih je zakasneli industrijski razvoj krajem 19. veka, dakle u vreme kada se na severu zemlje industrija već razvila. Zbog toga jug više nije imao šanse protiv severa, pa je odustao od industrijalizacije. Osim toga, na jugu su postojala ogromna privatna imanja, što je sprečilo razvoj kulture samostalnosti, tako da su se građanska svest i preduzimljivost slabo razvijali. A tu je i mafija koja sve više ulazi u politiku i širi uverenje da se zemljom može upravljati i uz pomoć nasilja i straha. I na kraju, jedan od uzroka ekonomske zaostalosti juga su i masovne subvencije.

Previše subvencija

Autori Stella i Rizzo jednom impozantnom brojkom pokazuju šta ta kultura subvencija može da prouzrokuje. Ona se, doduše, ne odnosi samo na jug, već na čitavu Italiju. Između 2006. i 2013. iz evropskih fondova i nekoliko nacionalnih fondova, u zemlju se slilo oko 99 milijardi evra. Tim novcem finansirano je oko 680.000 projekata, dakle u proseku svaki od njih sa 150.000 evra. Može li se u tom mnoštvu projekata uopšte preispitati da li je novac utrošen kako treba? Autori knjige smatraju da ne može.

Zbog tog nedostatka kontrole naročito pati italijanski jug: tamo se ne razvija kultura preduzetništva. Kako to može da se promeni, pita se list „Korijere del Mecođorno“. I daje odgovor koji se i njemu samom čini utopijski: potrebna je nova politička stranka. Ali stranka koja misli na iduće generacije, a ne na iduće izbore.