Kako „kultura poništavanja“ urušava debatu
Zamislite da ste na kućnoj zabavi kod prijatelja i neko kaže nešto što vam se nikako ne dopada. Hoćete li ostatak večeri provesti podalje od te osobe? Da li ćete je odvesti na stranu i raspraviti stvar? Ili ćete početi da vičete i zahtevate da se ta osoba udalji sa zabave?
Poslednja opcija je otprilike ono što se zove kulturom poništavanja (Cancel Culture). To je tendencija da se preterano reaguje na uvrede, diskriminaciju ili greške i to društvenim prezirom, šitstormom i pozivima na bojkot neke osobe.
Poznati primer je Dejvid Šor. Taj beli Amerikanac je na Tviteru sažeo saznanja iz studije jednog crnog politikologa: prema toj studiji, protesti protiv socijalnih nepravdi imaju više pristalica ukoliko su mirni. Samo nedelju dana kasnije je Šor, inače analitičar podataka, izgubio posao. Aktivisti su njegov tvit predstavili kao kritiku pokreta Black Lives Matter i pokrenuli kampanju protiv njega.
U nemačkom govornom području je letos prašinu digao slučaj Lize Ekhart koja je najpre pozvana na Hamburški književni festival, a zatim je poziv povučen. Ekhart, kontroverzna austrijska književnica, bila je nominovana za najbolji debitantski roman.
Kritičari joj prebacuju da u svom kabareu podstiče rasističke i antisemitske klišee te zbog toga druga dva autora nisu htela da učestvuju u diskusiji sa njom. Organizatori festivala su saopštili da je iz levičarske scene čak bilo i pretnji pa su na kraju odlučili da Ekhart bude opozvana.
Bila je to blamaža za književni festival. Jer, kabaretski nastupi ove Austrijanke mogu se smatrati neukusnim, pa teško da je to dovoljan razlog da joj se brani javni nastup. Kabare je, naposletku, satirični format.
Pikantno je što su u pitanju dvostruki aršini. Oni koji su još glasno branili slobodu govora nemačkog satiričara Jana Bemermana kada je objavio „uvredljivu pesmicu“ o turskom predsedniku Erdoganu, sada su, u slučaju Lize Ekhart, podržavali njeno izopštavanje.
U pomenutim slučajevima se uglavnom levičarska scena drži odgovornom za poništavanje ljudi. Debata je rodila meta-debatu, naime da li uopšte kultura poništavanja postoji ili je u pitanju borbeni poklič koji su smislili konzervativci i desničari kako bi kao preterane odbacili opravdane kritike na račun rasizma, seksizma i diskriminacije.
Desničarska stranka Alternativa za Nemačku recimo pokušava da definiše kulturu poništavanja u svoju korist, i da je uglobi u navodnu „levičarsku diktaturu mišljenja“. Sintagmu je koristio i Donald Tramp, jedan od najglasnijih polemičara Tvitera.
Dobro je, dakle, paziti ko to još kritikuje kulturu poništavanja. Pa ipak, pomenuti primeri pokazuju da ta kultura zbilja postoji u nekim slučajevima. Čak i ako izbegnemo alarmizam i fantaziranja o kraju slobode mišljenja, može se primetiti slabljenje potrebe da se drugačijim stavovima priđe konstruktivno. I da ljudi zbog pogrešnih reči ili nespretnih poteza brzo bivaju nemilosrdno rastrgnuti.
Još jedan primer za preterani izliv javnog ogorčenja je satirični video dečijeg hora javnog servisa WDR od pre godinu dana. Deca su u spotu opevala fiktivnu baku koja vozi gradski terenac kao Umweltsau (u slobodnom prevodu kao „krmaču koja prlja životnu sredinu“). Neki su u tome videli tako besprizorno vređanje starijih da su autorima videa čak upućene i pretnje smrću!
Taj primer pokazuje da poništavanje ne mora da dolazi samo sleva jer ovde je satirična pesma upravo zastupala „levičarsku“ zaštitu životne sredine, a pobunili su se konzervativci. Razmišljanje u taborima „manjine protiv elita“ ili „levica protiv desnice“ nije podesno da se shvati fenomen poništavanja. Preosetljivost postoji na svim stranama.
Umesto da se lome koplja oko samog izraza, valjalo bi pogledati svaki pojedinačni slučaj. Ima uvreda i primera diskriminacije posle kojih niko ne bi trebalo da se izvuče bez posledica. A opet se ponekad stvari preuveličavaju jer, kad se trezveno posmatra, slučajevi nisu zaslužili takve reakcije.
Načelno je dobro što danas sve više ljudi, a posebno iz istorijski deprivilegovanih grupa, lakše mogu da izlože svoju stvar, što smo osetljiviji na diskriminaciju. Ali nije dobro što se, iz straha od društvenog prezira, sve manje ljudi usuđuje da izrazi eventualno nepopularno mišljenje ili da postavi neprijatna pitanja.
Iz tog razloga iz mnogih debata nestaju različita mišljenja. A ona bi valjda trebalo da budu suština debate.