Međuetnička tolerancija nije „tolerisanje“ drugih
6. jun 2012.
Analizirajući situaciju, ekspertski tim koji koordiniraju makedonsko Ministarstvo obrazovanja i Unicef, konstatovao je: „U etničkim i jezički mešovitim osnovnim školama, tolerancija, za koju se tvrdi da je u velikoj meri prisutna, shvata se kao ’trpljenje’ prisustva drugih.“ Multikulturna dimenzija projekta „Škola po meri dece“ sprovodi se od školske 2009/10. godine, ali za sada samo u četiri osnovne škole u Makedoniji.
Violeta Petrovska-Beška, ekspertkinja za rešavanje međuetnički konflikata sa Instituta za psihologiju na skopskom Državnom univerzitetu kaže: „Postignuti su pozitivni rezultati, negativne etničke predrasude i stereotipovi među Makedonicima i Albancima su smanjeni kroz učenje o drugim kulturama i tradicijama.“
„U budućnost zajedno, a ne odvojeno“
Vera Stanojević, pedagoškinja u tetovskoj osnovnoj školi „Ćirilo i Metodije“ koju pohađa 700 albanskih i 120 makedonskih učenika i u kojoj se takođe sprovodi ta komponenta programa, ističe:
„Projekat sprovodimo u cilju međuetničkog zbližavanja dece, povećanja njihove međusobne tolerancije i uklanjanja međuetničkih barijera. Trudimo se da preko ovakvih projekata, kod dece smanjimo predrasude koje već imaju. Roditelji su projekat dobro prihvatili i podržavaju ga. I mi odrasli smo svesni da živimo u takvoj sredini u kojoj budućnost mora da se gradi zajednički, a nikako odvojeno.“
Direktorka škole Sadbere Omeri dodaje: „Po okončanju multietničkih radionica i drugih zajedničkih aktivnosti, deca produžavaju da se druže i u hodnicima škole. Najvažnije je to što počinju da upoznaju i drugi jezik.“
Lidija Andonovska, psihološkinja u skopskoj osnovnoj školi „Diturija“ koju na albanskom pohađa 1.700 učenika, 10 na makedonskom i 100 na bošnjačkom jeziku, objašnjava kako se se kod njih primenjuje multikulturna komponenta:
„Družimo se na ekskurzijama, pri naučnim ili sportskim aktivnostima. Postoji tolerancija i razumevanje. Nema neke napetosti, niti je do sada bilo nekakavih sukoba. Deca ne prave razlike među sobom i sama traže da učestvuju u zajedničkim aktivnostima. Nema opstrukcije, najverovatnije zato što su deca navikla da žive zajedno.“
Da li bi se i na koji način promenilo raspoloženje i odnosi među makedonskim i albanskim učenicima, ako bi se povećao broj škola uključenih u ovaj projekat? Profesorka Petrovska-Beška kaže:
„Nasilje u svakodnevnom životu javlja se u velikoj meri zbog nagomilanih negativnih etničkih predrasuda i stereotipova, kao i zbog smanjene komunikacije među pripadnicima različitih etničkih zajednica. Baš od ovakvih projekata očekuje se da smanje međuetničko nasilje na ulicama i poboljšaju komunikaciju.“
Uticaj crkve i džamije
U kontekstu nedavnih protesta sa verskom pozadinom, može li se reći da jača uloga crkve odnosno džamije? Profesorka Petrovska-Beška naglašava:
„Sva deca su u školama, ali ne idu sva i u crkve i džamije. Uticaj škole može da bude veći zato što ono obuhvata sve učenike. Uticaj crkve ili džamije, odnosno religije, je manji jer ne obuhvata sve đake. Poznajem mnogo Makedonaca i Albanaca koji ne idu u crkvu odnosno džamiju, i nisu izloženi njihovom uticaju. Obrazovni sistem će utoliko više uticati na učenike, ukoliko ga mi učinimo ozbiljnijim. Na duže staze možemo očekivati da će ovakvi projekti i već uspostavljeni modeli doprineti poboljšanju međuetničkih odnosa u Makedoniji, ako budu primenjeni u svim školama.“
Misija OEBS-a upozorava na česte verbalne napade koje prate i fizički sukobi, na grafite sa uvredljivim sadržajem, na nasilje na sportskim događajima, napade na verske i kulturne spomenike, i to sve kao „indikator međuetničke i međuverske mržnje“. „Projekat „Škola po meri dece“ može da bude putokaz u kom pravcu treba tražiti izlaz iz takve situacije.
Autor: Sveto Toevski
Odgovorni urednik: Ivan Đerković