„Mračni“ Dejvid Linč kao grafičar i slikar

Umetnička dela Dejvida Linča prikazana na izložbi „Mračni sjaj“ u muzeju Maks Ernst u Brilu zaista su raznovrsna. Crno-bele fotografije Sneška Belića, šareni prikazi pin-ap devojaka, intrigantne litografije aktova u kompromitujućim pozama, a sve to u pratnji zanimljivih zvučnih instalacija.

Slikarstvo je u stvari probudilo u njemu interesovanje za film, a zahvaljujući tome kasnije je stvorio kultne filmove kao što su „Izgubljeni autoput“, „Plavi somot“, „Čovek slon“ i seriju „Tvin Piks“. Dejvid Linč za Dojče vele govori o svom umetničkom stvaralaštvu.

DW: Muzej Maksa Ernsta u Brilu je prvi nemački muzej koji je predstavio Vaša umetnička dela. Zašto ste izabrali da baš ovde svoja dela prikažete publici?

Dejvid Linč: „Maks Ernst je bio nadrealista, a ja obožavam nadrealizam, kao i apsurd. Ali pravi razlog zašto sam ja ovde jeste kustos muzeja Verner Spis, on je želeo da napravi izložbu. Ja sam ovde jer ovaj muzej postoji i velika je čast izlagati ovde.“

DW: Izložbu čini nekoliko različitih celina - fotografije, slike, skulpture, litografije, zvučne instalacije. Kako su one povezane i da li uopšte postoji veza među njima?

„Zajednička tema ne postoji. To su ideje koje inspirišu čoveka da ustane iz kreveta i uradi nešto. Ja uvek kažem da ideje ljudima govore šta treba da urade. Ako se zaljubite u ideju, onda ćete te ideje interpretirati u umetnička dela, na ovaj ili onaj način. To je zaista neverovatno iskustvo za ljudska bića - uhvatiti ideju koja će vas navesti da stvorite nešto. Na ovoj izložbi ima akvarela, fotografija, skulptura, slika, ali ideje su te koje pokreću celu stvar.“

DW: Počeli ste kao slikar, a zatim ste prešli na film. Zašto?

„Sedeo sam u svojoj sobi u Filadelfiji, dok sam još bio na Akademiji lepih umetnosti, i slikao sam baštu noću. Slika je uglavnom bila crna, a ponegde bi iz te crne izvirile male zelene biljke. S vremena na vreme bih se odaljio da pogledam sliku i dok sam je tako posmatrao, kroz sliku kao da je produvao vetar i lišće je počelo da se njiše, a ja sam pomislio: „Slika koja se kreće…“

To me je inspirisalo da napravim jednu eksperimentalnu skulpturu za godišnje slikarsko takmičenje. Na ogromnom video-bimu projektovao sam jednominutne skečeve. Međutim, to me je puno koštalo, oko 200 dolara, a i trebalo mi je dosta vremena da to sve napravim. Rekao sam sebi da je gotovo sa takvim eksperimentisanjem. Ali onda se pojavio jedan gospodin koji me je zamolio da i njemu napravim takvu jednu skulpturu i to je naravno platio. Dok sam završio sa tom narudžbinom, već sam se zaljubio u taj novi medij i nisam nikako mogao nazad.

DW: Mnogi Vaš rad opisuju kao „mračan“. Kako bi ste ga Vi opisali?

„To su moje ideje u koje se zaljubljujem. Ja mogu da razumem zašto mnogi kažu da je mračan, ali smatram da u mom radu postoji mnogo drugih stvari koje nisu mračne. Ljudi, znate, vole da se vraćaju u te moje svetove, a da su oni samo mračni i negativni, ne verujem da bi se to ljudima toliko svidelo. Ipak, tu postoji još nešto, ja zaista ne znam šta, ali je nekako uzbudljivo.“