Muslimanski pank

„Takvakor“ je film o američkom pank bendu sa zapadne obale koji sam sebe definiše kao islamistički. Obradili su pesmu Seks pistolsa „Anarhija u Ujedinjenom kraljevstvu“ (Anarchy in UK) i u njihovom izvođenju ona ide ovako:

„Ja sam islamist, ja sam antihrist!“.

Može li se biti buntovniji od toga?

„Svi od nas očekuju da budemo dobri zapadnjački muslimani. Samo zato što se bunimo protiv konzervativnog islama, sada bi trebalo da budemo super-patriotski republikanski glasači. Ali svako ko želi da nas shvati, videće da mi, usred tog tzv. ’sukoba kultura’ pokazujemo srednji prst u oba smera“, objašnjavaju u filmu članovi bedna.

Uveče rok, ujutru molitva

Oni su deca doseljenika iz Pakistana ili Irana, ali i američki konvertiti. Autor istoimenog romana Majk Najt sam se nazvao Majk Muhamad Najt. Potiče iz iransko-katoličke porodice, sa 16 je prešao na fundamentalistički islam saudijske provenijencije, a onda ipak nekako završio u pank vodama. U romanu je želeo da to dvoje spoji.

„Naravno da postoji islam koji je kul. Samo ga treba pronaći“, tvrdi Majk Muhamad. „Uveče se svira rok po pabovima, ujutru u pet ceo bend je na molitvenom tepihu.“

Njihov smisao za samoinsceniranje svideo se reditelju Omaru Majedu, koji je i sam Kanađanin pakistanskog porekla. U filmu bend putuje po SAD u upadljivom zelenom autobusu i uživa u pažnji koju privlači. Naravno da uz to dolaze i povremene provokativne izjave. Na primer kada upozoravaju mehaničara kako da im popravi motor:

„Nećemo da nam autobus eksplodira pre nego što mi želimo da eksplodira“.

Što se sme?

Vrhunac turneje je nastup na Islamskoj konvenciji u Čikagu, najvećem susretu muslimana u SAD. Tamo je postavljena otvorena pozornica za mlade islamske umetnike. Za vreme nastupa islamskih pankera, publika, a pre svih mlade devojke glava pokrivenih maramama, nije baš sigurna što bi trebalo da o njima misli. Gledateljke, uglavnom školskog uzrasta, nisu sigurne da li njihov nastup sme da im se dopada. Ljuljaju se u ritmu muzike, ali sasvim oprezno.

Međutim, kada na pozornicu izađe pakistansko-kanadski „drag-king“ Sena Husain, žena koja se oblači u muškarca, nivo dopuštenog definitivno je prekoračen. Obezbeđenje proglašava da je koncert završen, a organizatorka objašnjava što joj smeta:

„Rekla sam im: bez pevačica, bez plesa. Nastup mora da bude islamski odmeren. To da žene ne smeju da pevaju ne mislim samo ja. To je naša politika.“

Odlazak u Pakistan

Ipak, to je sve još samo Amerika. A onda se protagonisti filma zaista zateknu u žarištu sukoba između zapada i islama. Otputuju u Pakistan, posete jedno sufističko svetilište i ustanove da muzika i islam ipak nekako mogu zajedno. Jedino s nastupima baš ne funkcioniše.

Tu film gubi i na žestini kojom zrači u prvoj polovini. Mladi i divlji ljudi polako postaju zamišljeniji i odjednom postane jasno da i nije baš tako zabavno nalaziti se na raskršću kultura. Samouvereni buntovnici odjednom postaju nesigurni i oprezniji kad se radi o provokacijama.

Na kraju ipak odsviraju koncert i čak navedu publiku u kaftanima i tamošnje mlade šminkere da plešu na njihovu muziku. Ali ipak ne razbacuju se religioznim provokacijama kao na američkoj turneji. Umesto toga, psuju na pozornici Džordža Buša, što u Pakistanu i nije baš neka provokacija.

Autori: M. Bolinger / S. Kobešćak

Odgovorni urednik: I. Đerković