Na samom početku je čovek, ne kolektiv
13. decembar 2018.
Čovek kao jedinka i u centru svega. Ne kolektiv, ne sistem – samo mali čovek kojem treba pružiti zaštitu i sva, neupitna prava. Samo te, prepoznatljive poruke više su nego dobar povod za izložbu 40 biografskih i autobiografskih plakata sa beleškama Hajnriha Bela koja je, povodom 101 godine od njegovog rođenja, organizovana u Mostaru.
„U BiH svakodnevno doživljavamo primere koji pokazuju da čovek ne vredi mnogo“, kaže Marion Kraske, direktorka kancelarije Fondacije Hajnrih Bel za BiH, Albaniju i Makedoniju. „Izmišljaju se i cementiraju kategorije, čovek se stavlja ’u fijoke’. U BiH postoje tri glavne fijoke, i fijoka za ’ostale’. To je kolektivna misao koja povezuje sve, koja deli, i koja bi trebalo da odvrati pažnju od neuspeha onih koji politički deluju. Čovek se na taj način uklanja, a na žalost s njim se uklanja i ljudskost. Rat je jasno pokazao kuda to vodi, kako tada u Nemačkoj, tako i u ratu u BiH. Uklanjanje ljudskosti još uvek dominira političkom scenom.“
Lekcija koju je Nemačka naučila
Fondacija koju vodi Marion Kaske organizator je izložbe „Hajnrih Bel: Život i delo“ u Centru za kulturu Mostar. Međutim, i dalje je možda nejasno zašto bi baš o tom književniku trebalo znati mnogo više, ali i zašto su njegova dela i poruke aktuelni i u ovom vremenu.
Marion Kraske na to vrlo jasno odgovara: Belovu, kako ističe, fundamentalnu lekciju čoveka kao jedinke ispred kolektiva, posleratna Nemačka morala je da nauči kako bi danas bila ono što jeste – razvijena zemlja visoke demokratije.
Podsećajući da je Bel kritikovao sistem moći, kritikovao zaboravljanje „malih ljudi“ i insistirao na tome da je čovek ispred kolektiva, direktorka Fondacije kaže da je upravo tu lekciju Nemačka morala da nauči.
„Bez te lekcije i spoznaje da je čovek jedinstven sa svim svojim pravima i apsolutnim pravom na zaštitu, Nemačka verovatno danas ne bi bila tu gde jeste. Savremena Nemačka je simbol demokratije koja svima, bez obzira na pol i poreklo, pruža jednaku zaštitu i to nakon vremena u kojima su ljudi bili ubijani i proganjani. Dostojanstvo čoveka je nepovredivo, a njegovo poštovanje i zaštita, obaveza je svih državnih vlasti – tako glasi prvi član nemačkog Ustava. To je važan i lep zadatak. Na samom početku je čovek, ne kategorija, ne kolektiv, ne fijoka“, zaključuje Marion Kraske.
Uperili smo prst u druge
Nemačka je prošla katarzu i ubrzo nakon Drugog svetskog rata suočila se s prošlošću, ali u BiH to se još uvek ne događa, kaže Dragan Markovina, istoričar i publicist, rođeni Mostarac koji danas živi i radi u Splitu. Godine 1991. sa porodicom je izbegao u susednu Hrvatsku.
Markovina smatra da su, suočavajući se s prošlošću, Nemci želeli da krenu napred, a da u BiH to nije tako. „Nama je problem to što se još nismo suočili s prošlošću. Ni nakon 23 godine, što je užasno dug period. Oni koji su odgovorni za takvu pustoš, političke elite, njih jednostavno nije briga i ne žele promene, jer im to savršeno odgovara. Oni od toga veoma dobro žive.“
Takođe, dodaje Markovina, „veoma značajan element je nespremnost da čujemo jedni druge. I ja sam bolovao od te vrste nespremnosti, da se ne lažemo. Svako gleda iz svoje perspektive, svi smo traumatizovani i uperili smo u prst druge. Ali, prošlo je toliko godina i konačno bi svi trebalo da se zapitamo kako je onom drugom“.
Bez minimuma zrelosti
Ipak, Markovina nije optimista. Kaže da do takvog pitanja kod većine u društvu u BiH neće još dugo doći. Zbog toga se posebno osvrće na ulogu intelektualaca, kojima je uostalom pripadao i Hajnrih Bel.
Markovina je izričit i smatra da suočavanje s prošlošću u BiH nije moguće. „To je zato što smo nezrelo društvo. Bez obzira na dno koje nije moglo da bude gore, nemačko društvo je smoglo dovoljno snage i katarze da se okrene budućnosti i suoči s prošlošću. Da krene od nule – jer je bilo dovoljno zrelosti. Naša društva nemaju minimum zrelosti za suočavanje sa samima sobom, a kamoli da vide drugoga“
Stvari, kaže, nisu bolje ni kod većine intelektualaca, jer su jedni, oni slični Hajnrihu Belu, marginalizovani – i egzistencijalno, a često i fizički ugroženi. A drugi, oni koji su „napravili mali korak“ su prihvaćeni, imaju akademski status i pristojan život.
„Oni koji nisu ’napravili mali korak’, za nekih tridesetak godina sigurno će biti slavljeni, jer su danas postavili pitanje kako je onim drugima i time u svojim, nacionalnim kolektivima ’zaradili’ status nacionalnog izdajnika. Ali ta slava njima neće značiti ništa“, kaže Markovina i zaključuje: „Na kraju, svako izabere svoj put, ali sigurno nije ugodno da žive onima koji su danas poput Hajnriha Bela.“