„Oni dani“: Zašto je menstruacija i dalje tabu?

Tridesetak, uglavnom posetiteljki, okupilo se u berlinskom Muzeju za evropske kulture kako bi učestvovali u vođenju kroz izložbu „Flow: izložba o menstruaciji“. Tu su sve generacije, a retki muškarci su očigledno samo pratioci svojih partnerki.

Zatim sledi iznenađenje: vodič kroz izložbu je muškarac, antropolog Štefan Liševski, ali brzo postaje jasno da on nema nikakvih problema da govori o toj temi – i o velikim naporima žena da sakriju i savladaju mesečna krvarenja.

U prvom delu izložbe je postavljeno preko stotinu istorijskih i savremenih sanitetskih proizvoda i različitih reklama koje nas vode kroz istoriju ženskih nevolja u tim „njihovim danima“.

Još i u doba krinolina i dugog donjeg rublja se nekako domišljalo napraviti nekakve pelene. No iskustvo je pokazalo da uložak treba biti od barem šest slojeva platna, a to je značilo i da su bili izuzetno teški, glomazni – i više nego neugodni za nošenje.

Na izložbi su reprodukcije takvih istorijskih uložaka i ne samo smeju da se pipnu, nego su posetiteljke pozvane i da ih probaju preko odeće što već izaziva izlive smeha, ali i jasno pokazuje kolika je to muka bila.

Jer takvi ulošci iz „kućne radinosti“ su bili jedino sredstvo ženama i duboko u 20. vek.

Šta znači O.B.

Tek negde u 19. veku su se pojavili i industrijski proizvodi za „one ženske dane“. Tu je bilo svakakvih ideja, a izumitelji su većinom bili muškarci.

Ipak, bilo je i žena kao što je američka glumica Leona Čalmers koja je 1937. propagirala posebnu posudu koja bi se nosila „na onom mestu“ u doba menstruacije. No njen izum nije naišao na odziv.

Još jedna Amerikanka, Meri Kener je 1954. patentirala poseban „sanitarni pojas“, ali kompanija koja je trebalo da proizvodi njen izum je u poslednjem trenutku odustala. Ne zato jer pojas nije bio dobar, nego iz drugog tabua onog vremena: Meri Kener je bila crnkinja.

I dok se u celoj prošlosti nekako pokušavalo raznim ulošcima u donjem rublju obuzdati krvarenje, doseljenica iz Nemačke Gertrude Tendrih je u Denveru patentirala nešto sasvim novo: tampon koji je tada imao i poseban aplikator za stavljanje – s tim je počela još u Nemačkoj 1936.

Tek pedesetih godina prošlog veka se pojavila i izvedenica tog proizvoda bez aplikatora – makar danas retki uopšte znaju šta znači O.B. na tamponima tog imena: Ohne Binde – bez podvezica.

Tu je „ludih šezdesetih“ veliku ulogu imala i lekarka ginekologije Judit Eser: ne samo da se zalagala za seksualno vaspitanje, nego je i kod tampona neprestano morala objašnjavati da nije nikakva opasnost za eventualno devičanstvo žene koja ga koristi.

„Nečiste“ žene

Vodič izložbe nam kaže da je i danas osnovno znanje u školskim posetama toj izložbi o „ženskim danima“ negde između jadnog i nikakvog – a ni nastavnici nisu mnogo bolji.

Liševski svedoči da je interesovanje za izložbu veliko, svakog dana dođe po dvesta posetilaca. Ali posebno muškarci o svemu tome imaju tek maglovitu predstavu, ne znaju čak ni da to nisu litre krvi koje dolaze s menstruacijom.

Starije posetiteljke se sa smehom podsete kako su se s tim mesečnim krvarenjima borile u mladosti.

Ali sve u svemu, utisak ovog antropologa je da je to još uvek tabu – i u Nemačkoj i u inostranstvu. Čak i u jeziku: govori se o „danima“, „periodima“, „onoj ženskoj stvari“, a muškarac će se još uvek stideti da za svoju partnerku u prodavnici kupi paket uložaka ili tampona.

Posetiteljka Li Ngen potiče iz Vijetnama i takođe svedoči: „U mojoj porodici je to bio tabu. U Vijetnamu se ne govori o tako privatnim stvarima. Sve što je trebalo da znam mi je otkrila jedna drugarica. Ali kad sam dobila prvu menstruaciju, moja majka mi je rekla da nikako ne smem koristiti tampone jer ću tako izgubiti devičanstvo.“

Dugo se nije znao ni fiziološki razlog menstruacije tako da su u mnogim kulturama i verskim propisima žene u tom razdoblju proglašavane „nečistim“ i bile su isključene iz društva.

To svedoči i posetiteljka Ruksana Dil Riaz koja je poreklom iz Bangladeša: „Tamo su ljudi veoma sujeverni. Žene za vreme menstruacije nisu 'čiste', njima je zabranjeno odlaziti čak i na groblje.“

Skupa menstruacija

„Ženski dani“ su i trošak za žene koje ionako u proseku zarađuju manje od muškaraca. Po jednoj anketi na internetu, čak 23 odsto upitanih žena u Nemačkoj priznaje da im je to novčani teret. Jer to košta i do 35 evra mesečno – za uložak ili tampon, za dodatnu ličnu higijenu, a često i za pilule.

Pomnoženo sa oko 450 ciklusa koliko ih žena u proseku ima u svom plodnom periodu, to ispadne cena jednog manjeg automobila. U siromašnijim zemljama žene još uvek nose pelene i podvezice iz kućne radinosti već i zbog troškova.

Među posetiocima muzeja nema sloge da li je menstruacija još uvek tabu: načelno nije, čak i jedna Španija je dozvolila ženama da za vreme „njihovih dana“ bez pogovora mogu otići na bolovanje.

Poslednji deo ove izložbe u Berlinu koja će biti otvorena do 6. oktobra je posvećen prikazima tih „ženskih dana“ u kulturi i filmu. I tu se prikazuju situacije kad se neočekivano i u „finim kućama“ glasno progovori o menstruaciji, a takva provokacija i užas učesnika uvek iznova izaziva smeh posmatrača.

Baš to je i jedan od zadataka ove izložbe, objašnjava kustoskinja Jana Vitencelner: „Kad se ljudi stide nečega, smeh je najbolji lek.“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.