Džozef Bajden nije mogao da odoli a da na svom prvom nastupu na međunarodnoj sceni, u petak na (virtuelnoj) Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, ne ponavlja svoju spoljnopolitičku mantru, ali je znatno premašio svoja inauguralna obećanja da će popraviti saveze i obnoviti liderstvo.
Izjavljujući da SAD ne gledaju unazad već unapred, on je izložio viziju međunarodnog angažmana koja otpornost demokratije stavlja u srž zapadne bezbednosti. Čineći to, postavio je temelje za nove oblike transatlantske saradnje.
Bajden je itekako svestan činjenice da ni na jednoj strani Atlantika građani ne ne čeznu za obnovom - verovatno iluzornog - zapadnog poretka u kojem su SAD vodile, materijalno i moralno, a Evropa sledila.
Toj nekadašnj ulozi SAD jasna ograničenja su postavile unutrašnjopolitičke podele ali i otpor Amerikanca ulozi svoje zemlje kao globalnog policajca.
Svojim predizbornim obećanjima o „spoljnoj politici za srednju klasu", Bajden je rano stavio do znanja da će njegov pristup spoljnoj politici prevazići stare linije podele između međunarodne i domaće, ekonomske i bezbednosne sfere.
Iako je u svom govoru na Minhenskoj konferenciji samo kao usput pomenuo pitanje visine uplate u zajednički budžet NATO, jasno je bilo da Bajden od međunarodnih partnera očekuje da podrže SAD, ne samo kada su u pitanju vojni troškovi nego i u pitanjima koji se tiču zdravlja, klime i trgovine - i to posebno kada je reč o odnosima s Kinom.
Evropljani su oprezni i umorni, svesni da bi u duboko polarizovanim Sjedinjenim državama situacija mogla ponovo da se promeni za četiri godine.
U nedavnom govoru u Stejt dipartmentu, Bajden je uverio svet da su SAD posle napada na Kapitol 6. januara „spremnije da ujedine svet u borbi za odbranu demokratije - jer su i same bili primorane da se bore za nju".
Da li će nemačka kancelarka Angela Merkel i njen francuski kolega Emanuel Makron prihvatiti ruku koju im pruža Bajden, zavisi posebno toga u kojoj meri Makron svoju težnju za strateškom autonomijom vidi kao kompatibilnu sa transatlantskim multilateralizmom, a i od toga da li evropski partneri zaista žele da pojačaju saradnju ne samo sa SAD - nego pre svega jedni s drugima.
Činjenica da se Francuska i Nemačka trenutno žestoko natežu oko udela svojih industrija u razvoju novog borbenog aviona navodi na pomisao da je Zajednička evropske bezbenosna i odbrambena politika (CSDP) jedva više od mrtvog slova na papiru.
Osim toga, lideri EU žele da izbegnu da ih SAD uvuče u bipolarne sukobe koje ima sa Kinom i Rusijom po onoj „ili ste s nama ili protiv nas". U svojim izjavama u petak Bajden je pokušao da odagna ova strahovanja, ističući da se kod dugoročne strateške trke sa Kinom ne radi samo o - Zapad naspram Istoka: „Ne možemo i ne smemo da se vratimo u krute blokove hladnog rata. Konkurencija ne sme da isključi saradnju u pitanjima koja pogađaju sve nas."
Za američko-evropsko angažovanje postoje plodna područja - u širem pristupu bezbednosti koji otpornost jednog društva stavlja na prvo mesto. To uključuje usaglašeno delovanje u vezi sa klimom i zdravljem, kao i saradnju u trgovini - reformu STO i jačanje transatlantskog doprinosa standardima za ključne digitalne tehnologije.
Novi i sve veći prioritet u transatlantskim odnosima je digitalna politika - regulisanje, oporezivanje i konkurencija - kao instrumenata za ublažavanje bezbednosnih pretnji koje proističu iz koncentracije moći, dezinformacija i drugih „hibridnih" mera koje podrivaju demokratiju. Radi se o suočavanju sa destabilizujućim rizicima koje predstavlja Kina u usponu i revanšistička Rusija, bez stavljanja SAD ili Evrope u nezgodnu situaciju.
Transatlantski trio je na virtuelnoj pozornici pomenuo sva četiri područja. Bili su jedinstveni u stavu da „polipandemijski" svet predstavlja pretnju društvima i da mu se treba suprotstaviti onim što je kancelarka Merkel nazivala „konceptom međusobno povezane bezbednosti".
Nakon dna tokom vladavine Donalda Trampa ovo deluje makar kao početak obnove transatlantskih odnosa.