Previše fudbalskog patriotizma

U toku je 63. minut utakmice protiv Gane, nemački navijači polako počinju da sumnjaju u tenkovsku mašineriju svoje reprezentacije, ovi Afrikanci baš i nišu tako loši, štaviše bolji su, vode 2:1. Modernom Nemcu đavo ne da mira, ne može da gleda fudbal bez Tvitera. Tamo pod #GERGHA (takozvani heštag pod kojim možete pronaći sve tvitove koji imaju veze sa utakmicom Nemačka-Gana) ubrzo izlazi komentar: „Nadajmo se da će nekoliko crnaca još u na terenu crći od side.“ Crveni karton za rasizam? Toga nema na Tviteru. Ipak, poslovično mirni (ili makar suzdržani) Nemci pitaju se kada podrška svom nacionalnom timu prerasta u mržnju prema drugom, kada ljubav prema fudbalu odlazi u smeru vulgarnog patriotizma?

Tanka granica

„More crno-crveno-zlatnih zastava ne otkriva samo fudbalski entuzijazam već i nacionalno oduševljenje“, kaže Ulrih Vagner, socijalni psiholog iz Marburga. Tanka je linija između fudbalskog patriotizma i nacionalizma. Naravno da se navijač identifikuje sa svojom ekipom – biti na jednoj strani je, na posletku, osnovna ideja igre. Za jedne i protiv drugih. Baš tu neki prepoznaju opasnost – sopstveni identitet su utvrđuje granicama prema drugima. Zato socijalni psiholozi upozoravaju da naizgled bezopasni party-patriotizam može da postane bure baruta.

Koreografija i kostim deluju nevino. Oko vratova su havajski venci u nijansama nemačke trobojke, automobilski retrovizori presvučeni minijaturnim zastavama, lica indijanski ofarbana u crno, crveno i zlatno – Nemci, naime, preferiraju zlatnu ispred klasične žute. U najvećem broju slučajeva navijač tako pokazuje: ja ovde pripadam. Ipak, Vagner je skeptičan prema takvim formama nacionalne identifikacije. Studije pokazuju da nacionalni ponos često prerasta u ksenofobiju. Nacionalisti i patriote slično se definišu, s tim što kod nacionalista važi i moto: Mi smo bolji od drugih. Granica je tanka i krhka.

Patriotsko leto '06.

Slično je bilo i 2006. kada je Nemačka bila domaćin Svetskog prvenstva. Zemlja se pokazala kao otvorena i gostoljubiva, ali ne samo to: Nemci su konačno mogli da ponosno istaknu svoje zastave. „Problem je što mi kao Nemci zbog istorije ne možemo da pronađemo pravi pristup“, kaže Andreas Cik, direktor Instituta za istraživanje konflikata sa bilefeldskog univerziteta. Istoriju, dodaje on, ni četvrta ili peta generacija ne mogu jednostavno da potisnu. „Uvek je bilo pogrešno lakonski se koncentrisati na nacionalni ponos“, dodaje Cik.

Ulrih Vagner takođe kritikuje patriotsko leto 2006, kaže da takvi događaji lako postaju objekat manipulacije. Recimo kada se Savezna vlada u Berlinu raduje zbog patriotskih osećanja koja vladaju pred velikim platnima i ekranima na trgovima. Moto glasi: E sada konačno možemo da budemo Nemci, a da nas niko ne gleda popreko. To je, smatra Vagner, opasan zaključak. Andreas Cik dodaje da je vreme svetskog prvenstva u stvari doba maksimalnih emocija u kojima norme, uljudnost i tolerancija često nestaju. „Fudbal je emotivna zgoda, tu se dizne otvaraju.“

Što je dozvoljeno Jupiteru…

Ruku na srce, ponašanje nemačkih navijača pod posebnom je lupom. Tako je Fifa razmatrala da pokrene postupak protiv navijača koji su na utakmici sa Ganom imali u crno ofarbana lica i perike sa afro-frizurom. Vic ili rasistička prozivka? Organizacije za ljudska prava tipuju na ovo drugo, to ima i posebno ime: Blackfacing, farbanje lica u crno kako bi se tamnoput ljudi vređali. Ili recimo povici Sieg, Sieg (Pobeda, pobeda) posle utakmice sa Portugalom. Ko bi recimo srpskim ili američkim navijačima zamerio što viču pobeda? Ali Nemci i Sieg – to može da ima druge konotacije. Vagner tu vidi nacionalističke tendencije i misli da je granica pređena.

Debata se malo olabavila 2010. kada je Nemačka u timu prvi put imala dosta igrača stranog porekla. „Mogli smo da budemo ponosni što na terenu stoji takva multi-kulti ekipa“, kaže Cik. Ozil-efekat je u međuvremenu popustio, stari resentimenti su opet tu. Možda je vreme da se nacionalni ponos iznova definiše. Može li to da bude ponos na useljeničku Nemačku, zemlju sa sjajnim, multikulturnim Elfom?

Inače, onaj tvit iz prvog pasusa obrisan je nakon nekoliko minuta. Maloletna spisateljica čak se i izvinila za nepromišljene reči. Debata na mreži više nije mogla da se zaustavi. I ne treba. Konačno treba videti kada party-patriotizam postaje nešto mnogo opasnije.