Revolucionari sa navijačke šipke

„Bilo je dovoljno reći jednu pogrešnu reč i odmah bi te strpali u zatvor. Ljude je bilo strah da pričaju o politici ili kritikuju Mubaraka. Bili su vrlo oprezni i prestrašeni“, priča Amin Saleh. On je odrastao u Egiptu i potom došao u Nemačku. U međuvremenu je 28-godišnji student dobio nemačko državljanstvo, ali je stalno u kontaktu sa svojom porodicom i prijateljima u severnoj Africi. Fudbal je u Egiptu poput vere, kaže on. Ili si musliman ili hrišćanin, ili si za Al-Ahli ili ne.

Važnost tog kluba potvrđuje i Jan Buse. Taj politikolog radi za Amnesti Internešnal i stručnjak je za egipatski fudbal. Istorijski gledano je Al-Ahli simbol egipatskog naroda i tako vidi sam sebe, upućuje Buse: „To je bio prvi klub koji su osnovali samo Egipćani – samo za Egipćane – pa je zaista nacionalni simbol borbe protiv tadašnje britanske kolonijalne vladavine i egipatske monarhije.“

Navijači organizatori revolucije

Fudbal i politika su u Egiptu tesno povezani jer poslednjih godina na ulici niko nije otvoreno govorio o politici. O njoj se govorilo u džamiji – i na stadionu. „Kako je društvo obeleženo velikim siromaštvom i – u doba Mubaraka – još i represijama, fudbal je oduvek bio utočište u kojem su emocije mogle otvoreno da se ispolje. Kao izduvni ventil za frustracije“, konstatuje Buse i dodaje: „Mislim da je to u takvom obliku moguće skoro samo u fudbalu.“

Koliko su važnu ulogu igrali ultrasi u egipatskoj revoluciji objašnjava Jan Buse u svojim predavanjima u okviru brojnih navijačkih projekata u Nemačkoj, između ostalog i u drugoligašu Kelnu. Prema njegovom mišljenju, navijači su u egipatskoj revoluciji odigrali veću ulogu nego bilo koja druga politička grupa. Oni su već imali iskustva s policijom i uličnim okršajima. Oni su organizovali barikade, zbrinjavanje ranjenih i demonstracije na trgu Tahir: „Za razliku od većine drugih grupa u Egiptu, navijači su bili retka dobro organizovana grupa. Jedino su još u takvoj meri bila organizovana Muslimanska braća.“

Masakr u Port Saidu

Čak su se i rivalske, pa i neprijateljske navijačke grupe ujedinile i pozivale ljude da zajedno izađu na ulice protiv režima. Ako je istina ono što govore mnogi promatrači i sami ultrasi, onda su za to platili visoku cenu: u utakmici između Al-Ahlija i Al-Masrija dogodila se tragedija koju neki zovu masakrom u Port Saidu. Navodni fanovi Al-Masrija su upali na travnjak i napali čak i igrače. Svedoci tvrde da su bili naoružani palicama, noževima, bocama, pa čak i vatrenim oružjem. Policija nije intervenisala pa je konačni bilans nereda bio: 74 mrtva i 1.000 povređenih.

Ova tragedija je za posledicu imala prekid prvenstva koji traje do danas. Al-Masri je kažnjen s dve godine zabrane igranja, pokrenut je i sudski proces koji je, međutim, uvek iznova odgađan. Do sada nema novih saznanja o krivcima i odgovornima. „Ultrasi žele pravdu za 74 žrtve koje su poginule. I dok se ta pravda ne ostvari sudskim putem, ultrasi će i dalje blokirati takmičenje u egipatskoj ligi“, tvrdi njemački politikolog Buse.

Egipat još daleko od cilja

Egipatske vlasti su najavile da će se takmičenje u nacionalnoj fudbalskoj ligi ponovno nastaviti 15. decembra. Buse pretpostavlja da pritisak na fudbalski savez sve više vrše oni koji od fudbala imaju finansijsku dobit – igrači, mediji, preduzeća. Ta odluka u svakom slučaju nije donesena u dogovoru s navijačima Al-Ahlija, pa se može računati s time da će oni protiv nje protestovati.

„Ciljevi koje 'ultrasi' javno izražavaju svakako zaslužuju podršku“, upućuje Buse: „Oni su protiv korupcije u fudbalu, a pravno rasvetljavanje okolnosti masakra u Port Saidu je u svakom slučaju utemeljeni zahtev.“ Navijači Al-Ahlija imaju veliku moć u Egiptu. Zapretili su da će okupirati stadione i, bude li trebalo, i centralu egipatskog fudbalskog saveza. I u aktuelnim protestima protiv predsednika Mursija učestvuju navijači različitih klubova – revolucija još ni izbliza nije okončana.

Ni Amin Saleh ne veruje da će se uskoro nešto promeniti. Za to je potrebno vreme, kaže on: „Moraće da prođu decenije, najmanje 30 godina. Egipatski narod treba prevaspitati. Ljudi moraju početi da drukčije razmišljaju. Egiptu trebaju strukture i sredstva za obrazovanje. A najvažnije je da ljudi imaju dovoljno novca za hranu.“ Ko god bio na vlasti u Egiptu, ima pune ruke posla: vlada velika nezaposlenost među mladima, u narodu je mnogo siromašnih i nepismenih. Čitava ta situacija egipatsko vođstvo suočava s velikim društveno-ekonomskim i demografskim problemima.

Autori: Olivia Fric / Dunja Dragojević
Odg. urednik: Nemanja Rujević