Sjaj dijamanata i beda građana

Abubakar Dukri je nekada imao plantažu kakaoa u jednom selu na istoku Sijera Leonea. Rat mu je uzeo sve - porodicu, kuću, zemlju. Od onda Dukri radi u rudniku Kensej u Konu – svaki dan pognutih leđa stoji u vodi do pojasa i traži dijamante – lopatom, kofom i rešetom. Težak rad koji mu jedva omogućava da preživi. Plate nema - radi za tanjir pirinča na dan. Abubakar kaže: "Naravno da želim da ponovo budem farmer, ali nema šanse…Ko će da mi pomogne da izađem iz rudnika …I zato i dalje tražim dijamante, iako ne mogu da ih nađem."

A ako se ipak desi da nađe neki dragi kamen, odmah mora da ga preda vlasniku rudnika, i za njega dobija šačicu leona. U ratu su dijamanti bili krvava moneta, a potom su strani koncerni iskoristili tranzicioni period i od vlade Sijera Leonea, za smešne sume novca kupili koncesije za eksploataciju rudnika - vrlo često uz velik mito. Privatizacija i ekstremna korupcija doveli su do toga da izvoz dijamanata predstavlja još samo dva odsto bruto društvenog proizvoda. Pa ipak, ova zemlja još uvek zavisi od ovog prirodnog bogatstva. To je istorijska greška, kaže Abu Brima iz „Mreže za pravdu i razvoj“. "To je za nas jako nepovoljno - zavisimo od privrednog sektora koji ne kontrolišemo. Kad smo se u to upustili, nismo imali pojma i radili smo ono što su nam diktirali strani koncerni. Tako smo postali zavisni od izrabljivača - i to je naša najveća bruka."

Uvoz osnovnih namirnica

Mnogi ulažu nade u poljoprivredu, ali ona je potpuno uništena. Sijera Leone i dalje uvozi skup pirinač iz Kine i Indije, ulje iz Malezije, paradajz i luk iz Holandije. Još uvek ne postoji prerađivačka industrija da bi se proizvodilo brašno od manioke ili sok od manga, pomorandže i ananasa koji rastu na svakom ćošku.

Autori: A. Gebel / M. Veljković

Odg. urednica: I. Ivanović