Didije Dešan je delovao izgubljeno. Kao igrač bio je svetski i evropski šampion – sada je i kao trener želeo da kruniše svoju karijeru titulom prvaka Evrope. Ali to nije uspelo. „Ovo je veliki razočaranje“, rekao je posle utakmice. „Na kraju su utakmicu odlučile sitnice“ – ali nije želeo da kaže koje su to sitnice bile. I njegovi igrači su delovali kao da nisu mogli da shvate zašto su izgubili baš ovu utakmicu; zašto je Portugalija na kraju osvojila šampionsku titulu.
Zapravo je sve govorilo u prilog Francuza: posed lopte, osvojeni dueli, broj uspelih pasova i – šanse. Statistike su bile na strani domaćina. Zašto su trikolori izgubili ovo „finale kod kuće“? Zato što nisu našli lek za portugalsku reinterpretaciju igre: odbrani, uništi i kontriraj. Trijumf Portugalaca je pobeda račundžijskog defanzivnog fudbala kakav do sada nije postojao. I koji će poslužiti i kao primer drugima.
Ovo nije repriza grčke pobede
Paralele sa isto tako iznenađujućim trijumfom Grčke na Evropskom prvenstvu (protiv Portugalije u Portugaliji) su brzo povučene – i pogrešne. Grčka jednostavno nije imala drugog izbora nego da se brani što bolje može i da se u napadu nada nekoj standardnoj situaciji. Portugalski tim je igrački imao i druge mogućnosti, ali ih se pod vođstvom selektora Fernanda Santosa svesno odrekao. Dosta sa emotivnim umiranjem u lepoti – umesto toga, trezven i akribičan rad protiv lopte i protivnika, izbegavanje rizika, disciplinovano držanje pozicija i defanziva do iznemoglosti. Takva forma fudbala ne mora da nam se svidi (na tu ideju ne bi došli ni pobedom opijeni navijači u Lisabonu ili Farou), ali moramo se diviti njenoj čistoti.
Jer, nijedna ekipa na ovom Prvenstvu nije radila tako efikasno kao Portugalija. Tri neslavna nerešena rezultata su joj u grupnoj fazi takmičenja bila dovoljna da prođe dalje. Napregli su se tek onoliko koliko je bilo potrebno. Uz štednju energije. U nokaut-fazi su uložili više snage i obarali na leđa protivnike koji su imali bolje šanse – poput Hrvatske ili Francuske. Tri puta su igrali produžetke i posle toga odnosili pobedu. U njihovom bunkeru nije bilo rupa i o njegove zidove su obili glave i Luka Modrić, i Robert Levandovski, i Garet Bejl i Antoan Grizman – krema evropskog fudbala.
Fudbalski učitelji u čitavom svetu su videli kako se jednostavnim sredstvima može pobediti protiv jakih ekipa. I sada će kopirati ovaj novi uspešni model, kao što su desetine njih pre nekoliko godina učinile sa španskim „tiki-taka“ fudbalom. Igru je lakše uništiti nego oblikovati. Pred ljubiteljima ofanzivnog fudbala su teška vremena.