Vozi me kući!

Ovaj Audi A7 je ove godine prešao čitav put od Silicijumske doline do Las Vegasa – oko hiljadu kilometara, na tamošnji sajam potrošačke elektronike. Za svaki slučaj, čovek je sedeo na mestu vozača, ali nije bilo potrebe da on dodiruje komande: sve su obavili senzori i elektronika.

Ovaj prototip Mercedesa nazvan F015 pokazuje kako bi mogla da izgleda unutrašnjost budućeg automobila. Klasično sedište vozača više nije potrebno pa su tako putnici okrenuti jedni prema drugima. To je probno vozilo koje je takođe stvoreno u informatičkim firmama Silicijumske doline i ono zaista vozi. I to prilično brzo: ograničeno je na 200 km/h.

I Gugl već dugo ispituje svoje samostalno vozilo, ali sve do sada je neko ipak sedeo za volanom.

Samostalni automobili su veoma bezbedni, već i zbog toga što im je bezbednost uvek pre brzine. Za nestrpljive je to zaista izazov jer automobil smanjuje brzinu čim mu se samo učini da nešto nije u redu. Uvek će držati bezbedno rastojanje i ne pada mu na pamet (tačnije, na čip) da juri i ugrožava druga vozila.

I na našim putevima sve se češće vozi u beskrajnim kolonama – a taj posao računar obavlja besprekorno! To su pokazala ova dva ispitna vozila Univerziteta nemačke vojske u Minhenu napravljena za vojno takmičenje ELROB. Zadatak im je bio da jedno vozilo prati drugo po zemljanom putu punom prepreka – i zadatak je uspešno obavljen!

Svi odlično znamo da se nesreće često događaju zbog smanjene vidljivosti, na primer zbog magle kada vozači ne prilagode brzinu i ne drže odstojanje. Inteligentna vozila takve greške neće praviti jer će „razgovarati“ međusobno. Ona će znati gde je drugo vozilo, koliko se brzo kreće, da li je negde zastoj, gde je vozilo iza njih...

Autonomna vozila svet oko sebe posmatraju na sasvim drugačiji način. Na primer, ključni element Guglovog vozila je ovaj trodimenzionalni laserski senzor koji laserom „pipka“ okolinu.

Vozilo Univerziteta nemačke vojske stvara svoju „sliku“ okoline dok vozi. Laser meri udaljenost svih objekata i računar stvara prostornu kartu područja kroz koje se kreće.

U suštini, laserskim skenerom stiže i mnoštvo podataka koji nisu neophodni. U Fraunhoferovom institutu za komunikacije i informatiku eksperimentišu i sa mnogo jednostavnijim „očima“: tu je samo obična mala kamera i radarski senzor, a njima pomaže GPS kako bi uređaj znao gde se nalazi.

Stručnjaci Dajmlera takođe koriste obične kamere da bi njihovi automobili bili bezbedniji. Ovi senzori na vetrobranu prate šta se događa na putu. Ovakvi aktivni sistemi bezbednosti pri vožnji su tu kompaniju doveli do kandidature za nemačku nagradu za inovativnost (Deutscher Zukunftspreis) 2011.

Našem mozgu je to toliko jednostavno da o tome i ne razmišljamo. Ali za računar, to je ogroman zadatak: kako da tačke slike (pixel) pretvori u predmet koji je u pokretu? Računar mora sve polako: da prepozna fiksne tačke, njihovu udaljenost, njihov razmak tokom vremena da bi se izmerila brzina... Jednostavno za oko, gotovo nemoguće za računar koji mora da „shvati“ šta se događa u okolini.

Još je teže pretočiti iskustvo vozača u računar. Kuća i drvo će ostati tamo gde jesu, tu neće biti čuda. Vozila u suprotnom smeru se kreću, ali valjda neće napraviti cirkus – zato ih je računar označio zelenim. Ali pešak nekuda žuri i to je opasnost – zato je crven. Jednostavno? Za računar je to ogroman posao!