Zaboravljeni holokaust
27. januar 2014.Šta je gore: ugušiti se u gasnoj komori u Aušvicu ili umreti od gladi u Transnistriji? Na to pitanje nema odgovora, niti sme da ga bude. Mihailu, inženjeru jevrejske nacionalnosti koji nas vozi kroz ukrajinski grad Černivci, odgovor nije ni važan. Za njega je pomor u Pridnjestrovlju samo manje poznati oblik zatiranja Jevreja – „divlji holokaust“. Černivci ima 240.000 stanovnika i nalazi se na 25 kilometara od granice sa Rumunijom, u oblasti koja se zove Bukovina. U gradu trenutno živi 3.000 Jevreja, ali većina tih porodica doselila se tek nakon rata.
Sa Mihaelom se opraštamo ispred Jevrejskog muzeja. Jevreji su nekada bili najbrojnija etnička grupa u Černivciju. A onda je Nemačka 1941. napala Sovjetski savez. U muzeju se srećemo sa svedokom tog vremena, čovekom koji se i sam našao na meti holokusta – Jozef Burguz je imao deset godina kada su Nemci i Rumuni okupirali njegov grad.
„Došli su 5. jula 1941. Sa nemačkom vojskom stigli su i specijalci“, objašnjava Burguz. U pitanju su bile posebno obučene jedinice oficira SS-a Ota Olendorfa. Oni su krenuli u potragu za viđenijim ljudima jevrejske zajednice. Po iskazima svedoka, rumunski vojnici išli su od kuće do kuće i odvodili decu, žene i starce. Navodi se da je tokom prvih nekoliko dana okupacije streljano oko 3.000 Jevreja. „Nakon par dana“, seća se Jozef Burzug, „Nemci su produžili dalje. Rumuni su ostali.“
Holokaust u Transnistriji
Rumunijom je tada vladao fašistički režim pod vođstvom generala Viktora Antoneskua. U zamenu za rumunsku podršku tokom napada na Sovjetski savez, Hitler im je prepustio pojas zemlje između reka Dnjestar i Bug, koji su Rumuni nazvali Transnistrija. U septembru 1941, Rumuni su počeli da depotruju Jevreje iz Bukovine i Besarabije u tu novu teritoriju. Ne zna se tačno koliko je žrtava stradalo na putu, streljano tokom takozvanih „marševa smrti“, koliko njih se udavilo prilikom prelaska Dnjestra, i koliko je skončalo u samoj Transnistriji. Procenjuje se da broj poginulih dostiže i oko 410.000 ljudi.
Sa druge strane Dnjestra čekale su ih samo ruševine, napuštena sela i propala poljoprivredna gazdinstva – posledice žestokih borbi koje su se tamo vodile. „Rumuni su ljude prepustili smrti: bez hrane, bez goriva, bez tople odeće“, kaže Burzug, „Širila se difterija, tifus, naterali su ih na težak prisilni rad. Svakog dana umirale su na stotine.“
Pisma iz Transnistrije
Patnju u takvim koncentracionim logorima opisivali su i sami kažnjenici. U gradskom arhivu, istoričar Serhij Osačuk pronašao je pravu senzaciju: 213 pisama koje su poslali logoraši. Pisma su prokrijumčarena iz Transnistrije, ali su ih presrele rumunske vlasti. Nadležni su ih arhivirali i zaboravili. Isečak iz pisma broj 22:
„Molim vas, ako nam brzo ne pošaljete novac i životne namirnice, umrećemo od gladi. Ne možemo ovde da ostanemo. Jerg i Ilse su potpuno iscrpljeni, po ceo dan leže na podu, gladuju i smrzavaju se. Ako želite da nas ponovo vidite, odmah pošaljite pomoć. Mela.“
„Mi smo znali šta se dešava u Transnistriji“, kaže Jozef Burzug. „Dobijali smo pisma, naravno, ne preko pošte. Sećam se jednog nemačkog oficira koji nam je donosio pisma kući. Davali smo mu novac“. U Červnivciju je tada još uvek bilo oko 50.000 Jevreja, i oni su se spremali za najgore. I zaista, 11. oktobra 1941. stiglo je naređenje da se svi Jevreji prebace u najsiromašniju gradsku četvrt u kojoj je do tada živelo 5.000 ljudi.
Papir života i smrti
Novouspostavljeni jevrejski geto služio je samo kao sabirni centar. Dva dana kasnije, počele su deportacije: „Ljudi su svakog dana transportovani iz geta na železničku stanicu, nagurani u vozove i slati u Transnistriju“, seća se Jozef Burzug. Glavnu reč tada je vodio guverner grada Černivci, general Korneliju Kalotesku. Njemu se obratio gradonačelnik Trajan Popović. „On ga je upozorio da u gradu, ako bi svi Jevreji bili deportovani, ne bi ostalo obućara, krojača ili instalatera. Zbog toga je odlučeno da se zadrži oko 15.000 od 50.000 Jevreja“, objašnjava Jozef Burzug.
U tu svrhu uspostavljena je komisija koja je odredila kome će biti dozvoljeno da ostane, na osnovu profesije. Na sreću po Jozefa Burzuga, njegova porodica bila je jedna od odabranih.
Poraz Vermahta u Staljingradu 1942. i '43. donekle je popustio omču oko vrata Jevreja. Više nije bilo deportacija, a obim progona i maltretiranja se smanjio. Početkom marta 1944, u Transnistriju je stigla Crvena armija. Do kraja tog meseca, već su bili u Bukovini. „Vidite, 150.000 Jevreja je živelo u gradu i okolini. Tokom rata, 15.000 je dobilo dozvolu da ostanu. U Transnistriju se vratilo 10.000 ljudi. Dakle, umrlo je negde oko 120.000 hiljada“, računa Jozef Burzug. Prave brojke niko ne zna, a priče preživelih retko se čuju.
Autori: Birgit Gerc / Darko Janjević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković