Šuma umire – a to može biti i dobra vest

Oblast Harc u centralnoj Nemačkoj izgleda kao pejzaž posle apokalipse. Redovi tankih, sivih, suvih, ogoljenih stabala izdižu se ka nebu. Šumastara nekoliko decenija, postala je groblje drveća za samo nekoliko godina.

„Nigde drugde u Srednjoj Evropi klimatsku krizu ne možete tako uočiti kao ovde u Harcu“, kaže Roland Pič, direktor Nacionalnog parka Harc.

Nije pogođen samo Harc – šume širom Nemačke pate od kombinacije suša, oluja i invazivnih štetočina, navodi se u najnovijem izveštaju nemačke vlade o stanju šuma u zemlji.

Slična situacija je i u Poljskoj, Češkoj i Skandinaviji. Ipak, neki stručnjaci smatraju da je, dugoročno gledano – gubitak četinarskih šuma pozitivan.

Ratne reparacije i monokultura smreka

Da bi se razumelo zašto gubitak šuma u nekim slučajevima može biti dobra stvar, treba se vratiti u period nakon Drugog svetskog rata.

Nakon poraza Nemačke 1945. godine, pobednici su zahtevali ratne reparacije – uglavnom u naturalijama, pa i u obliku drvne građe.

Tako su Britanci, Francuzi krčili šume u svojim okupacionim zonama, a drvo iz Nemačke stizalo je i do Holandije i Belgije. Prema procenama, u tu svrhu je posečeno do deset odsto svih nemačkih šuma.

Kako bi nadoknadili ovaj gubitak, nemački šumari su zasadili pretežno jednu vrstu drveća: smreku. Smreke brzo rastu i imaju pravilan oblik, što ih čini idealnim za proizvodnju drveta kao građevinskog materijala.

Smreke i dalje spadaju među najzastupljenije vrste u Nemačkoj. Međutim, ovi monokulturni šumski kompleksi nisu baš pogodni za druge biljke i životinje – imaju znatno manju biološku raznovrsnost u poređenju sa mešovitim šumama sa različitim vrstama drveća.

Kao i sve monokulture, ove četinarske šume su vrlo osetljive na faktore stresa kao što su suše. Njihovo korenje raste veoma plitko, što znači da nemaju pristup dubljim zalihama vode.

A smreke su često zasađene u oblastima koje su zapravo previše suve za njih. U prirodi, smreke uglavnom rastu na višim nadmorskim visinama, gde češće pada kiša.

Potkornjak napada oslabljena stabla

Ono što slabi smreke, jača jednu drugu vrstu: potkornjaka. Ovaj sitni insekt, dug samo nekoliko milimetara, neumorno jede veliki deo nemačkih i evropskih šuma.

Potkornjak buši rupe u stablima i oslobađa feromone kako bi privukao partnerku u unutrašnjost drveta. Tamo se insekti razmnožavaju, a ženka polaže jaja u hodnike ispod kore.

„Jedan par može proizvesti do 100.000 potomaka u jednoj godini. Šire se poput požara“, kaže Fani Hurtig, šumarka u Tiringiji.

Istočna Tiringija, tri sata južno od Nacionalnog parka Harc, jedna je od regija gde se potkornjak najbrže širi.

Zdravo drvo obično proizvodi smolu kako bi zatvorilo rupe i zaštitilo se od insekata. Međutim, žedna i oslabljena stabla to ne mogu.

Insekti potom izjedaju slojeve stabla koji prenose hranljive materije i vodu – i stabla umiru od žeđi i neuhranjenosti.

Kako šumarstvo može postati održivo

Međutim, potkornjak je samo jedan deo slagalice. Iako u zaštićenim područjima nacionalnih parkova nije dozvoljena seča drveta, samo tri procenta šuma u Nemačkoj ima ovaj nivo zaštite.

Ostatak šuma koriste javni ili privatni šumari – uglavnom za proizvodnju drveta. Šumarstvo čini 1-2 odsto nemačkog bruto-društvenog proizvoda.

Sa rastućom potražnjom za održivim građevinskim materijalima, očekuje se da će se proizvodnja drveta povećati.

U Tiringiji, šumari poput Fani Hurtig prisiljeni su da prerano poseku veliki broj stabala. Čim smreke budu zaražene, one se seku kako bi se zaustavilo širenje potkornjaka. „Srce mi se slama svaki put kada to vidim“, kaže Hurtig.

Ipak, Hurtig i drugi u ovome vide i priliku. „To nam pruža šansu da ove površine obnovimo na strukturisaniji način, sa potpuno drugačijim vrstama drveća“, kaže ona.

Plan je da se stvori održivija mešovita šuma sa različitim vrstama drveća i tako spreči buduće propadanje šuma. Nove vrste drveća moraju biti otporne na sušu, imati dublje korenje kako bi bolje podnosile suše i oluje, i ne smeju biti previše podložne štetočinama.

Kao dobri kandidati razmatraju se domaće vrste drveća poput bukve, hrasta i platana, a uzima se u obzir i severnoamerička duglazija. Međutim, ako se klimatske promene dodatno ubrzaju, moguće je da će biti uvedene i vrste drveća iz toplijih staništa, poput turske jele ili orijentalne bukve.

Na putu ka otpornijoj šumi

U sve većem broju nemačkih privrednih šuma i nacionalnih parkova prelazi se na stvaranje mešovitih šuma. One nisu samo slične izvornih ekosistemima domaće šume, već su i otpornije na štetočine i topliju klimu.

Organizacije poput Forest Europe, koje se zalažu za zaštitu evropskih šuma, savetuju zemljama sa sličnim problemima, poput Francuske, Češke ili Belgije, da učine isto.

Iako će proći neko vreme pre nego što se prednosti restrukturiranja šuma u potpunosti pokažu, s obzirom na klimatsku krizu, promena u šumi je dobra stvar, kaže direktor nacionalnog parka Roland Pič: „Dobra je za otpornost i dobra je za biološku raznovrsnost.“

*ovaj tekst je najpre objavljen na engleskom jeziku